Mali vodič kroz istoriju štampanja: kancelarijski pisari

Danas, kada se računar i štampač smatraju osnovnom opremom svake kancelarije, potreba za umnožavanjem jednog dokumenta – za više potreba – je podrazumevana. Preduzeća koje su poslovale vek unazad, morale su da smišljaju daleko kreativnije načine kako bi došle do samo jednog dodatnog primerka. Tokom poslednje četvrtine 19. veka potreba za ovakvim izumom je rasla vrtoglavom brzinom, pa je i konkurencija na tržištu kopir-mašina bila velika.

Mimeograf

Zamislite svoju sadašnju kancelariju izmeštenu u 1889. godinu. Svi važni mejlovi - pisma, fakture, dokumenti, moraju biti strogo čuvani a njihovo umnožavanje je spor i mukotrpan proces. Koliko još dodatno zaposlenih je zahtevao proces kopiranja dokumenata koji se danas obavlja jednim klikom? Jedan članak iz novina Manufacturer and builder iz 1886. godine kaže sledeće:„Svi važni dokumenti treba da budu kopirani u knjigu dokumenata, a takođe se prave i karbon kopije. Instrukcije se mogu obaviti preko mimeografa i drugih modernih uređaja koji skraćuju vreme obavljanja posla.“ Podsetimo se da je mimeograf Edisonov pronalazak, u formi valjka, kojim su se lično „štampala“ dokumenta. Nakon Gutenbergove mašine koja je ugledala svet više od četiri veka ranije, zakasnela pojava neuporedivo manje i jeftinije tehnologije unela je malu revoluciju u kancelarijski život tog doba.

U isto vreme, a na drugom mestu, rađala se i prva pisaća mašina. Ipak, trebalo je vremena da se ista komercijalizuje i postane dostupna za svakodnevnu korespondenciju. Sve do početka dvadesetog veka, mnoge kancelarije su i dalje kopirale dokumenta, jednostavno – rukom, perom i mastilom. Ova pozicija u preduzeću je zahtevala posebno stručno lice, nešto nalik pisaru, koji je celokupno radno vreme provodio za stolom, a kasnije, sa pojavom pomoćnih tehnologija, pultom sa instrumentima koji su mu pomagali da svoj posao obavi brže. Najčešći u ovoj ulozi bili su takozvani tanjiri, zajedno sa osnovnom opremom, pandanom današnjeg papira i kertridža – knjiga (sa stotinama praznih strana), mastilo, nauljeni papir, papir za beleške i specijalne „prigušivače“ – zadužene za presovanje papira.

Recimo da je jedan dokument trebalo odštampati u dvadeset kopija. Proces je počinjao postavljanjem masnog papira na željenu, sveže ispisanu stranicu, preko čega je pisar slagao 20 listova običnog papira i pokopio ih sa još jednim masnim papirom. Sledilo je ilustrovanje navlaženih papira koji bi potisnuli boju, uz upotrebu dva tanjira koji su služili kao presa. S obzirom na preciznost i vreme koje je ovaj posao zahtevao, možemo zamisliti kakvo je oduševljenje izazvala pojava Edisonovog „štampača“.

Šta bi rekli da su znali šta čeka štamparsku industriju u 21. veku?